*биолошке и социјалне особине

Биолошке особине које могу бити основ неједнакости: пол, боја коже, физички изглед, боја косе/очију, инвалидитет…
Социјалне особине: националност, вероисповест, образовање, занимање…

Развој идеје о друштвеној неједнакости

Различити облици друштвених неједнакости одржавају се захваљујући томе што већина верује да је то у реду.
Kако се историјски развијала идеја о томе шта је прихватљива мера неједнакости?

У примарним људским заједницама најважнија је била физичка снага,  и вештина преживљавања одређивала је степен неједнакости.
У античко доба постојала су писана правила којим су се распоређивали неки ресурси, а постојала је и могућност поседовања нечијег живота.
У средњем веку основа односа  је било наслеђивање и сталешка затвореност. 
Све до модерног друштва приписани статуси су били одлучујући.

Од модерног друштва расте значај стечених статуса и временом постаје доминантан. То је последица историјских борби људи за једнакост.  Француска револуција и укидање сталежа. Социјализам и идеја једнакости. За какву су се једнакост борили?
У западном друштву данас преовлађује либерална идеологије. У центру је грађанин као слободан појединац. Сви су изједначени пред законом. Али опет постоје огромне неједнакости. Они који имају мање имовине и знања приморани су да кроз тржиште рада улазе у производни однос у којем у којем имају подређен однос и у којем су експлоатисани. Сиромашнији су све сиромашнији а богати све богатији.

ВРСТЕ ДРУШТВЕНИХ НЕЈЕДНАКОСТИ

Данас је у демократским друштвима мото да свако ко поседује вољу и енергију за рад треба имати једнаке шансе за успех и напредовање у друштву, без обзира на своје порекло. И зато је веома важно образовање. Међутим, проучавањем неједнакости у образовању установило се да школа није у стању остварити ту улогу  уједначавања људи и да образовање није свемогућ кључ за решавање друштвених проблема неједнакости.
Један од начина да разврстамо неједнакости је према ресурсима који се неравномерно распоређују, а други према особинама на основу којих долази до неједнакости. Према ресурсима могу бити економске, неједнакости у запошљавању, у људски правима… Према особинама могу бити родне, генерацијске, расне, етничке… Овде ћемо навести само неке од најважнијих. 

Глобалне неједнакости

представљају посебно изражен облик друштвене неједнакости које се односе на разлике у степену развијености између држава и региона. Оне се првенствено односе на светску расподелу дохотка. Посматрано у процентима, 20% светске популације присваја 80% светског дохотка. С друге стране, 20% најсиромашнијих располаже са свега 1% светског дохотка. На основу статистичких података може се уочити да богатство и сиромаштво нису равномерно распоређени. Већина сиромашног становништва живи у такозваним земљама у развоју, а већина богатог становништва живи у развијеним земљама.

Постоје различите теорије које покушавају да објасне овако велике глобалне разлике. Данас су општеприхваћене две теорије;

Модернизацијска теорија тврди да је индустријализација допринела стварању овако великих разлика. Земље које су биле отворене према индустријским иновацијама постале су развијене. Насупрот њима, земље које су задржале традиционални начин живота и непријатељски став према иновацијама, остале су сиромашне. Да би се превазишле велике разлике потребно је, према овој теорији, да развијене земље помогну сиромашнима тако што ће инвестицијама и извозом технологије помоћи њихов индустријски развој.

Теорија зависности, с друге стране, тврди да су велике глобалне разлике последица колонијализма који је трајао неколико последњих векова. Богате земље су из неразвијених земаља увозиле јефтине пољопривредне производе и сировине, а тамо извозиле скупе индустријске производе. Другим речима, управо је повезаност, а пре свега трговина међу њима довела до огромних економских разлика. Данас се те разлике, према овом схватању, повећавају пре свега економским средствима тако што богате земље скупим кредитима и другим неповољним аранжманима ометају развој сиромашних.

СИРОМАШТВО

Сиромаштво је стање онога ко нема средства за задовољење основних потреба. Постоје два различита схватања сиромаштва.
Према концепту апсолутног сиромаштва основне потребе чини све оно што обезбеђује опстанак јединке. – храна, одећа, кров над главом. Према процени светске банке то су људи који на располагану дневно имају мање од 1.90 долара. Данас је проценат  10% оних који имају мање 1.90 долара дневно. Највећи број овако сиромашних живи у подсахарској Африци. У тим земљама половина а у неким случајевима и две трећине људи живи у апсолутном сиромаштву.

СРБИЈА: у Републици Србији 2017. године основне потребе не може да задовољи приближно 500 хиљада становника, односно 7,2% укупног броја становника. Око пола милиона. А у ризику од сиромаштва живи 1 четвртина. Док се субјективно тако осећа две трећине. Испод линије сиромаштва се налази једночлано домаћинство чија је потрошња мања од 12 хиљада динара.

Према концепту релативног сиромаштва одговор на питање шта су основне потребе разликује се од друштва до друштва. Сиромаштво се одређује у складу са стандардом просечног живота. Постоје различите технике за мерење ове врсте сиромаштва али полазе од субјективног осећаја појединца шта је нормално.

Узроци сиромаштва

Два најзаступљенија концепта у објашњењу сиромаштва названа су “свали кривицу на жртву” и “свали кривицу на систем”.

Према првом концепту људи су сами криви што су сиромашни . То су људи који имају неки недостатак. На пример: физички – хендикепирани, болесни, или су неинтелигентни и неоразовани или морални проблеми: оданост пороцима, лењост недостатак мотивације…
Према другом концепту постоје одређени структурални чиниоци који појединцима онемогућавају да обезбеде средства за живот. Природни услови (не плодна земља, планина..), друштвени ( припадност некој дискриминисаној  групи: етничкој, старосној, полној, ) системски разлози (незапосленост као последица недостатка посла)
Према подврсти концепта постоји култура сиромаштва, сиромаштво је последица социјалне и културне атмосфере и неки мисле да социјална заштита има одговорност.

Родне неједнакости

Уобичајено је мишљење да је разлика између мушкараца и жена природна ствар. Да су жене на пример мање заинтересоване за политику, да нису способне за неке послове, да треба да раде више у кући чак до тога да је природно да мушкарац некад удари жену – то се некад објашњава хормонима. Разлике између два пола су свакако реалне, жене су физички мање, слабије… али од друштва зависи да ли ће нека разлика постати основ неједнакости.
Да би се разумела родна неједнакост неопходно је направити разлику између појмова „пол” и „род”. Пол се односи на биолошке разлике између жена и мушкараца. Род се односи на друштвено конструисане улоге, положаје и статусе жена и мушкараца у јавном и приватном животу а из којих проистиче дискриминација на биолошкој припадности одређеном полу .Под друштвеним разликама између мушкараца и жена подразумевају се разлике у друштвеним улогама, које у великој мери зависе од културе..
За нека занимања можемо да објаснимо разликом у физичкој конституцији, али како данас можемо објаснити то што мушкарци имају боље послове који не захтевају физичке напоре. Разлике у погледу дохотка и приступа другим добрима зависе од различитих улога које преузимају. Суштинско је питање зашто мушкарци преузимају једне а жене друге улоге. Савремене феминистичке теорије полазе од претпоставке да се разлике између мушкараца и жена културно конституишу још од периода примарне социјализације. Мушка и женска одећа, игре за девојчице и дечаке..

Жене зарађују мање од мушкараца. То што жене добијају некад мање за исти посао само је делић проблема. Прави проблем лежи у различитим могућностима. 50тих година жене нису ни радиле, и када су радиле имале су мање образовања. Радиле су највећим делом у фабрикама. И кад су почеле да раде сматрало се да је њима довољно да раде да би имале мало пара, а не да граде каријеру. Сматрало се да су репетитивни послови као шивење оно што њима одговара.  После су се ствари преокренуле.
Жене у Србији раде двоструко више код куће од мушкараца, тако да на том раду који им није плаћен проведу неких 40 дана годишње. Kад бисмо сабрали време које жене и мушкарци проведу на послу, било да је то плаћен рад или не, жене проведу више времена радећи и то 55 сати недељно, за разлику од мушкараца који раде 49 сати у седмици. Подела посла је различита, на плаћеном мушкарци проведу у просеку 39 сати недељно, а жене 33 сата, али је зато на неплаћеним кућним пословима жена ангажована у просеку 22 сата недељно, за разлику од 10 сати колико мушкарци у просеку проведу на оваквим пословима.

Расне неједнакости